Tri dana prvomajskog produženog vikenda odlučili smo iskoristiti u miru i tišini Kostrene gdje smo se utaborili, a odatle smo si isplanirali ponešto cestovnih vožnjica po okolici.

Okupljanje je bilo zakazano u Kostreni u četvrtak podvečer.Na žalost, domaćin Pero je morao službeno odsustvovati to veče, pa su Vlado i Sunčana pokupili ključ od kućice i stigli prvi, a uvečer smo došli Smokva i ja. Ovdje odmah moram napomenuti da sam apsolutni tudum za pamćenje prijeđenog puta u naseljenim mjestima i da sam se uspio u samoj Kostreni izgubiti čak i uz Malovićev GPS. Sorry, Malowski, nisam ja školovan za navigaciju. :) Da nije bilo Vlade koji nas je dopratio do odredišta, bome bismo se mi nakilavili dok bismo našli što tražimo. :)

Prognoza je za vikend bila kotradiktorna - mijenjala se iz sata u sat. Očekivalo se padanja, ali sporadično, tako da je trebalo pametno isplanirati vožnje kako bismo što manje (po mogućnosti nimalo) kisnuli.

1. Praznik rada - dan prvi

Odmah da kažem da je bioritam gadna stvar. :) Kako sam navikao ustajati u pet ujutro i startati već u šest, za mene je živo mučenje krmiti do 9 i vući se ko bana do 10. A ovi oko mene su bome pospanci. Ipak, Vakula je predvidio neke oborine oko 6 popodne, tako da je to pokrenulo  uspavane ljepotane i u pristojno vrijeme smo se počeli voziti. E, ali u Bakru odmah zastoj  - birtija. Sjeli smo, a još nismo ni krenuli. :) Čekali smo Trcola koji je bio stacioniran u Selcu i, na svu sreću je bio brz pa nisam dobio mlade čekajući.

Kad smo napokon krenuli, bilo je baš fino. Sunčan dan, vjetar pitom, a uspon na Gornje Jelenje taman za razvrtiti noge. Na Gornjem Jelenju srećemo Barakokulu i idemo skupa do Fužina (da, ponovo u birtiju :)) Od Fužina kratki, ali mnogo fini uspon e da bismo se spustili natrag na primorsku stranu.

U jednom trenutku barikade na lokalnoj cesti na pružnom prijelazu. Teretna kompozicija se ispriječila i ni tamo, ni vamo. Nekoliko auta strpljivo čeka, vele da čekaju već pola sata. Partizanski obilazimo kompoziciju i usput saznajemo da je nestalo struje i da će ovaj zastoj još potrajati. Dobro da nismo na to naišli sa autom. :)

Nakon toga sve fino, osim na dijelu jadranske magistrale gdje je jedan divan gospodin pozdravio tako da je pretjecao iz suprotnog smjera i prošišao u našoj traci u punom gasu jedno 10 cm od nas. Jako lijepo od njega. Da se još pri tom manevru počešao po jajima, vjerojatno sad ne biste čitali ove retke.

Prvi dan 3 sata vožnje, 68 km i 1385m uspona. Popodne hrana, piće i druženje. Smokva je nabasao na kutiju mog whey izolata pa je nadobudno odlučio da će to probati bez da me je pitao za savjet kako da se s tim suoči po prvi put, pa si je nasuo dozu čistoga i umalo obnevidio od bezukusa. Imao je facu žabca kojeg je upravo naguzila roda. :)) Nekako ćutim da će se i dalje držati pive i pancete. ;)

• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
•  

2. Subotnji treskavac - dan drugi

Subotnje jutro je počelo obećavajuće - sunčano. U skladu s tim smo svi startali opušteno. I krenuli na vožnju debelo prekasno - oko 11:30. To se kasnije pokazalo mnogo nepametno. :)

Ideja je bila popeti se na Platak preko Grobnika i spustiti preko Gornjeg Jelenja i Meje natrag u Kostrenu. Odmah u startu nas Pero pokušava provesti iz Kostrene do Čavala bez da ubodemo komad jadranske magistrale. I tu udaramo par muških strmih uspona, naravno krivo. Pa smo se par puta zaletavali i vraćali. Na nekom od tih strmih komada wannabe asfalta sam ubo nešto fino i prednja guma je počela raditi dobro poznat zvuk: "pft... pft.. pft..". Nema veze, ionako nismo mogli naći pravi put. :) Pero i ja mijenjamo gumu, a ostali idu polako dalje prema magistrali i stižemo ih na odvojku za Čavle. Put prema Grobniku su začinila dva krelca sa ušminkanim autićima koji su isijavali čađu iza sebe i koji su sigurno mislili da je to baš fora gledati nas kako ostajemo u oblaku dima. Što bi reko predsjenik kućnog savjeta: "To su jedni divni ljudi..." :)

Uspon na Platak je od Grobnika dug nekih 15 km i prošao je fino, ali se nebo iznad nas mutilo. Taman kad smo došli na vrh počela je i kišica. Zavukli smo se u planinarski dom na sat vremena, ali to nije puno pomoglo - kad smo izašli van, i dalje je lagano curilo. Ali kući se mora vratiti, nije da smo imali izbora. Odlučili smo da nećemo na Jelenje nego ćemo se spustiti istim (ujedno najrkraći) putem.

Sput je bio... Ladan i neugodan u početku i puno gori kako su minute prolazile. Kiša se na nas sručila svojski. U jednom trenutku sam mislio da pada led koliko je bila hladna na koži. Postalo mi je stvarno jako hladno i ruke su mi se fino tresle od zime. Kako sam od ekstra odjeće imao samo navlake za ruke i neki jurišni pederski windstopper prsluk (windstopper je imao naprijed, a otraga samo mrežicu da se drži na leđima), nije mi bilo prevruće. Dio natkoljenica koje nisu pokrivale bicke je počeo pokazivati znakove boli od hladnoće. Nakon 5-6 km su mi čarape i cipele bile potpuno mokre (osjećaj koji posebno mrzim). Ako bih opustio donju vilicu i ona je poskakivala od "nenadane sreće", pa sam je stisnuo da mi ne ometa ono malo koncentracije koju sam još imao.

Do odvojka sa glavne ceste za Platak je bilo gadno, a onda do Grobnika je bilo još gore. :) Inače, na tom skretanju za Platak su bila 23 stupnja kad smo se penjali, a samo 10 kad smo došli sa mokrog spusta. Fini pad temperature, nema šta. :) na terasi jedne zatvorene  birtije uz put Vlado i ja stajemo da se svi okupimo, ali smo brzo skužili da nije pametno stajati po tom vjetru jer se samo još više pothlađujemo, pa smo, čim smo bili na broju, udarili dalje. Do Grobnika je bilo hladno da se usereš.

Na ravnici kod Grobnika je svatko uzeo neki svoj tempo. Trebalo je dići puls i razvrtiti noge da se malo zagrijemo jer smo se stvarno fino smrzli. Na aerobarovima je fino voziti se u vjetar, puno bolje nego bez njih. A vjetra je bilo. Na dijelove je puhao bočni vjetar da su žbice sve pjevale (od sreće? :)).

U povratku nas Pero vodi preko Sv. Kuzama preko brda putem kojim smo trebali u startu izaći iz Kostrene. Puno lakše ga je naći s ove strane nego probijajući se kroz uličice u odlasku. U Kostrenu dolazimo suhi. Kako? Pa vjetrina nas je osušila nakon one kiše. Sušenje nije bilo ugodno, ali je bilo vrlo efikasno. Naravno da je u Kostreni zasjalo sunce čim smo mi došli. :)

Ponovo 3 sata, 67 km i 1400 m uspona. I da smo krenuli samo sat vremena ranije, izbjegli bi svu kišu i fino se dovezli u Kostrenu.

Nakon fine riblje večere u vrlo pristojnom ribljem restoranu (hvala teta Sunčana :)), Pero i ja radimo drugarima zobene palačinke. Smokva mi nešto nije bio oduševljen. Biće da još ima traume od okusa whey izolata dan prije. :)

• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
• Title Title
•  

3. Ravno ko tepsija - dan treći

Treći dan se nikome baš nije vozilo osim meni i Vladi. Pero je još vukao neku životinju mikroskopsku i nije puno pomoglo jučerašnje kišnjenje, Sunčana se ožuljala na sicu, a Smokva je jednostavno bio lenj. :)

Zato smo Vlado i ja ošinuli jednu ravničarsku vožnju sa 1055m uspona u 83 km po lokalnim cestama do Novog Vinodolskog, i po jadranskoj magistrali natrag. I fino se išlo, naročito u povratku. :) Od Novog Vinodolskog do Bakra smo imali prosjek 36 km/h. :)

Eto. na kraju lijep vikend koji vrijedi ponoviti još koji put jer ima tu još puno finih tura za odvoziti. Posebne zahvale domaćinu na gostoprimstvu. Bilježim se sa štovanjem i za neki drugi put ;)