Sisters of Mercy, Oslo, 2019

Priča o Sistersima je vrlo zanimljiva crtica iz mog života. Kad smo u šestom razredu osnovne škole postali metalci, stvar je vrlo brzo eskalirala i, od Iron Maidena smo se učas našli u vodama Trash i Death Metala. I to mi je baš onako sjelo kako treba. 

BIlo smo Ćosa, Oliver i ja, tri druga koja će i poslije puno godina ostati na neki način netaknuti rastućim fašizmom u koje će nas uroniti, ali to je sad neka druga priča.

I Ćosa je imao (još uvijek ima :)) brata, mog imenjaka koji je bio puno stariji od nas (za to životno doba) i nije imao neku želju družiti se sa balavurdijom, ali je itekao bio dobar izvor informacija sa muzičke scene na koju smo bacili oko.

Tako smo preko njega saznali za neke odlične bendove, od kojih je jedan bio i Sisters of Mercy. Samo, onda je došla 1992, pa rat, pa potpuno nestajanje, pa traženje ostataka života po minskom polju... I tako su Sistersi u moje uši dopali koju godinu kasnije. Jedan spot, došao od nikuda i udario me onako... direkt u nos.

Nisam znao šta da mislim o njemu. S jedne strane, uši su mi toliko bile preorane death metalom da mi je ovo zvučalo ko Branko Kockica, a opet... Vuklo je ispod neku crtu koja je jednostavno nosila... Kao riječna struja duboko ispod mirne površine. 

I opet su prošle godine... Neki drugi život, neki drugi dani... Trenuci kad sam plesao na ivici noža i bio dovoljno jak, mlad i glup da mislim da mogu preživjeti pad. Tad su Sistersi odigrali svoju pravu ulogu i popunili barem neke od rupa koje sam si sam napravio u mesu. A napravio sam ih mnogo. Na žalost, ne samo sebi. Al to je sad opet neka treća priča.

U svakom slučaju, Sistersi su institucija. Nikad nisam zapamtio nijedno ime njenih članova, ne znam ni odakle su, ni čim se danas bave... Ne znam realno ništa o njima, ali još od vremena crne ruže devedesetih nosili su epitet mračne atmosfere i otrova za mladež.

Kasnije će se ispostaviti da su kamilica prema nekim drugim otrovima kojima će se ta ista mladež izložiti....

Bit ću potpuno iskren. Nisam ni sanjao da oni još uvijek drže koncerte, a realno nisam ni očekivao da ću ih uspjeti vidjeti uživo. Ono, ikad. Međutim, ispostavilo se da momci svako malo naprave neku turneju iako već dugi niz godina ne izdaju albume.

I, eto.. sasvim slučajno AD 2019 dobijem ja info da Sistersi dolaze u Oslo. Oslo, ej! Prilika koja se čekala godinama... 

. . .

Dok sam sjedio na pivu sa Pecom sat vremena prije koncerta, konstatirali smo da niti on, niti ja nemamo pojma kako Sistersi danas izgledaju i da nam dođe neki KUD iz Sognefjorda, ne bi ubrali vic. :)

E sad, tu kreće onaj drugi dio priče o Sistersima - sam događaj 28.9.2019 u Rockefeller dvorani u Oslu.

Daklem... Ikonografija je na mjestu. Ekipa fino obučena, bas su se potrudili. Da sam se sjetio, ponio bih i ja svoju Brynje majicu da se ukažem. :)

Predgrupa... Joj! Peca mi umalo zaspao, a bome i ja. Peca se rokao kafom, a ja sam valjda dovoljno lud da izdržim svakakva čuda i ostanem budan.

Sistersi su počeli točno u 22:00. A Rockefeller mali joint, ko trećina Tvornice. Em je vidljivost bila, ajmo reći, ograničena, em je zvuk bio... Pa, bio je zakurac! Vokali se nisu čuli, pa gitara se gubila, pa je bubnjalo ko u kravljem prknu... 

Gledao sam tonca kako prčka po retro miksetama ko junfer po pički i to je bilo demotivirajuće. U međuvremenu su Sisteri na bini radili nešto svoje al to je bilo totalno ištekano od publike. A ni publika mi nije nešto pokazala entuzijazam.

Laibach, recimo, ima publiku koja slijede ikonografiju al isto tako umeju da uspale atmosferu. Kad ovi roknu Tanz mit Laibach, da vidiš, kako se stupa. A ovo... Ko loš crno-bijeli nijemi film. Bilo je toliko razočaravajuće da sam razmišljao da se pokupim i odem od ovih ušminkanih stupova koji više glade telefon nego vlastiti kurac i, jedini razlog zašto nisam je, što je Peca bio tu. Nema smisla da čovjeka zajebem.

I taman kad su sve nade potonule, tonac je, nakon 45 jebenih minuta, uspio složiti zvuk. I onda sam pročuo na uši (i ne samo ja).

Sistersi su se jednostavno ukazali onako kako sam ih zamišljao (definitivno ne kao onemoćale pretke Depeche Mode, kako je to krenulo). I publika se probudila. I....To je bilo to. Napokon rijeka koja nosi, trnci kroz kičmu....

Prekratak je bio taj bljesak koji sam godinama čekao, ali sam ga dočekao. I doživio. Za bend koji realno ne radi albume punkurac godina, možda imam i prevelika očekivanja. Ipak su pred kraj dali ono nešto. Točku na i. Closure.

Slava im!

A što se tonca tiče... Ma, poslaću ti Neniku da ti pokaže kako se spava u besvijesti! :)